Kamčatka – zemlja vatre i leda
Daleka i nedostižna zemlja Kamčatka za mnoge ljubitelje prirode predstavlja san koji je teško ostvariti. Zbog udaljenosti i troškova avio-putovanja veoma mali broj Rusa je posetio krajnji istok svoje zemlje, koji je do početka devedesetih godina prošlog veka bio zatvorena vojna zona u koju je pristup bio moguć jedino domaćim građanima uz posebnu dozvolu vojnih vlasti.
Danas je Kamčatka otvorena za sve posetioce, a lokalne vlasti čine brojne napore da unaprede infrastrukturu i privuku veći broj posetioca. Za putnika iz Srbije dolazak do Kamčatke je još složeniji, ali povremeno postoje organizovane turističke ili planinarske ture koje često uključuju i posetu drugim prirodnim lepotama Rusije.
Putovanje je realizovano u drugoj polovini avgusta 2022. godine.
Vulkani Kamčatke
Locirana na krajnjem istoku Rusije, Kamčatka se nalazi u Vatrenom pojasu Pacifika, oblasti čestih zemljotresa i vulkanskih erupcija. Na poluostrvu postoji preko trista neaktivnih i dvadeset devet aktivnih vulkana, što je najveća koncentracija vulkana na planeti. Vulkani se ističu svojom raznolikošću, te su iz tog razloga upisani na UNESCO listu svetske baštine. Mešavina aktivnih vulkana i glečera formira dinamičan pejzaž velike lepote.
Čim dotaknete tlo na aerodromu „Jeljizovo“, u blizini grada Petropavlovsk-Kamčatski, predstave se ponosni divovi, čuvari ove sirove lepotice. Najveći grad na poluostrvu okružuju vulkani Korjakski i Avačinska sopka, a brzo se naviknete da je celokupan horizont ispunjen vulkanskim kupama različitih oblika, boja i pojava.
Halaktirska plaža
Početna tačka na kamčatskom putovanju je posebno mesto snažnog kontrasta. Halaktirska plaža je ogromno prostranstvo crnog peska sa neverovatnim vulkanima u pozadini. Talasi mogu biti visoki i preko pet metara, a leti je mesto koje posećuju surferi i lovci na adrenalinske avanture.
Talasi koji se lome u izmaglici i daleki mistični obrisi litica u monohromatskom okruženju nude i obilje mogućnosti za pejzažnu fotografiju. Mesto očaravajućih zalazaka sunca, koji je ovog puta izostao, je bilo odličan uvod za nastavak puta.
Dolina velikana
Dolini velikana je uobičajeno ime za Park prirode „Ključevski“ koji se nalazi oko petsto kilometara severno od Petropavlovska-Kamčatskog. Asfaltni put se nastavlja makadamskim, a u poslednjoj deonici pretvara u pravu „off-road“ avanturu. Posle trinaest sati vožnje dolazite do kampa na brdu Kopito pored vulkana Tolbačik.
Potrebno je malo vremena da se prilagodite novom okruženju. Zelena polja sa obiljem šumskih plodova na kojima možete naići na medvede, mogu biti izvor uzbuđenja, ali i uznemirenosti. Osim toga, okolni pejzaž je odavao utisak spokoja kome doprinose i druželjubive „jevraške“ koje radoznalo izviruju iz svojih rupa. Ove arktičke podzemne veverice bile su izvor stalnog interesovanja za srebrnog haskija Šedija, koji je imao ulogu čuvara kampa.
Ako pogledate kroz ove oblasti, u dubine kopna, sve što možete videti je more brezove šume, ispresecano svetlucavim rekama i stalni, razigrani tok paperjastih oblaka. Pogled na drugu stranu otkriva vulkanske kupe koje izranjaju iz zemlje na mestu gde šuma kamene breze počne da ustupa mesto tajgi, a potom i tundri i poljima izgorele zemlje.
Ključevskaja sopka najviši aktivni vulkan na evroazijskom kontinentu simbol je života i uništenja. Tokovi lave koji prže sve pred sobom se na kraju ohlade, očvrsnu, a vremenom pretvore u tlo, bogato i plodno. Ovaj div se budi gotovo svake pete godine u zastrašujućoj erupciji koja neprestano menja njegovu pojavu. Sa stalnom ledenom kapom trenutno je visok oko 4.754 m. Vulkan je predvodnik severne grupe vulkana, koja nosi njegovo ime, a čine je i vulkani Bezimjani, Udina, Kamen, Krestovski, Zimina, Tolbačik, Uškovski i drugi.
Vulkan Tolbačik, „Mrtva šuma“ i polja lave
Misteriozni pejzaž Tolbačika izgleda kao da je otrgnut sa drugog sveta, pa nije čudno što je na njegovim poljima testiran prvi sovjerski rover namenjen sletanju na Mesec. Kasniji podaci su potvrdili da je teren gotovo u potpunosti u skladu sa površinom Meseca.
Ovaj vulkanski masiv na istoku poluostrva su stvorila dva spojena stratovulkana koja se nalaze u podnožju drevnog štitastog vulkana. Čine ga ugašeni Ostri i aktivni Ploski Tolbačik. Od kada se prati, zabeleženo je dvanaest erupcija sa dugim periodima mirovanja između.
Vulkan je poznat po velikoj erupciji iz 1976. godine, koja je opustošila šume u podnožju. Erupcija je formirala desetak kupa visokih i do tri stotine metara, a bila je praćena munjama, prirodnim fenomenom „vatra svetog Elma“ i tornadom. Sigurno zastrašujući spektakl kao na živopisnim muzejskim prikazima vulkanskih erupcija iz geološke prošlosti naše planete.
Razorna moć vulkana se posebno ogleda u Mrtvoj šumi. Put ka ovom mestu otkriva beskrajna polja crne zemlje načičkana kupama koje su išarane crvenim i oker nijansama. Padine Tolbačika predstavljaju tranzitni put za medvede, gde smo imali i jedini susret sa gospodarom ove jedinstvene zemlje. Medved je bio na bezbednoj udaljenosti i nije pokazivao interesovanje za druženje sa ljudima.
Vreli gasovi koji su prethodili erupciji su spržili svu okolnu vegetacija, ostala su samo najčvršća stabla, a tlo je prekriveno slojem pepela i šljunka. Retko žbunje, trava i cveće koje je počelo da se probija pola veka nakon erupcije pravi prelepi kontrast na monohromatskom pejzažu. Izlazak sunca na krateru Zvezda otkriva ovo mesto u najlepšem svetlu.
Noć u Mrtvoj šumi je poseban doživljaj. Jezivo, ali zadivljujuće okruženje ispunjeno drvenim skeletima i konusima vulkana koje nazirete u tmini, prekriveno zvezdanim nebom sa jasno vidljivim centrom galaksije.
Tipično promenjivo vreme na poluostrvu je povremeno donosilo i obilne padavine. Tokom jedne kišne noći sve vreme je radio motor Kamaza kako bi odvratio neželjene posetioce. Kamčatski medvedi nisu previše agresivni, beže od ljudi, ali im nije ni strano da noću tumaraju u blizini kampa u potrazi za hranom.
Poslednja erupcija Tolbačika se desila 2012. i trajala je do kraja 2013. godine. Iz dve pukotine su izbijali mlazovi vrelog materijala do visine od čak dvesta pedeset metara, pepeo i gas se dizao do šest kilometara u visinu, a iz kratera su se izlili snažni tokovi lave dugi oko dvadeset kilometara. Tok lave se okamenio u neverovatne oblike i danas je to jedna od najvećih atrakcija. Erupcija je imala ogroman uticaj na pejzaž, a vode okolnih reka su postale kisele. Nakon erupcije je pronađeno više različitih minerala koji nikada ranije nisu zabeleženi na Zemlji.
Jedna od pukotina te erupcije danas nosi ime „Aktivni konus Naboko“, a put do nje zahtevao je dva i po sata umerenog uspona. Ceo okolni pejzaž je neodoljivo podsećao na slikovite opise mrtve zemlje Mordor iz klasika epske fantastike Gospodar prstenova. Niska oblačnost je na početku skrivala monumentalnost ove veličanstvene lokacije, a pogled je bio usmeren u neverovatne oblike očvrsle lave pod nogama. Put kroz crnu zemlju vijuga između mračnih stena, a brežuljci izgorele zemlje se, u beskrajnim redovima, polako otkrivaju u zlatnoj svetlosti popodnevnog sunca. Topla isparenja se uvijaju iz vrele zemlje, a njihov smrad zagušuje vazduh. U daljini se otkrivaju vulkanski venci, poput pojasa neravnih oblika koji paraju nebo ispunjeno laganom izmaglicom. Ova zemlja uvek stidljivo predstavi svoju džinovsku decu, a prizor vas može ispuniti osećajem beskrajne sreće.
Avačinski zaliv
Uz pretnju kišom i niske oblake koji su se komešali na površini okeana otisnuli smo se u istraživanje Avačinskog zaliva. Njegove obale su ispresecane strmim liticama, a poznat je po tri masivne stene neobičnog oblika, koje štrče iz vode. „Tri brata“ su jedan od simbola Kamčatke, a prema legendi su tri moćna brata koji su branili meštane od ogromnih talasa. Pošto su sprečili katastrofu na obali, braća su se okamenila i postala večni čuvari zaliva.
Zaliv je dom brojnih vrsta ribe, foka, morskih lavova i drugog morskog sveta i izvor sirovine najzastupljenije privredne delatnosti na poluostrvu. Na njegovim obalama prebivalište imaju i galebovi, konjuge, pufini, crvenoliki kormorani, tisti, urije i mnoge druge ptice, a među velikim grabljivicama izdvajaju se orao belorepan i suri orao.
Vremenski uslovi nisu dozvolili da se otisnemo na otvoreni okean, gde uz malo sreće možete videti kitove ubice.
Južna grupa vulkana
Padine Viljučinskog vulkana su bile poslednja lokacija na ovom putovanju. Južna grupa vulkana je koncentrisana oko aktivnih vulkana Goreli i Mutnovski i najbliža je centralnom gradu poluostrva.
Posle nekoliko sati puta u popodnevnoj izmaglici se ukazala pravilna kupa ugašenog vulkana Viljučinski. Vulkan okružuju zelena polja išarana cvećem i prvim naznakama jeseni, duboko usečena nekadašnjim ledničkim poljima i sa skrivenim džepovima lanskog snega. Tiha smena popodnevnih boja neba je u smiraj dana bila ispraćena eksplozijom pastelnih nijansi, a ružičasti oblaci su se tajanstveno uvijali oko obasjane vulkanske kupe.
Te noći se deo grupe spremao da krene na noćni uspon do kratera vulkana Goreli. Goreli je izuzetno aktivan vulkan poznat po svom upečatljivom tirkiznom jezeru vruće sumporne kiseline. Jezero služi kao indikator aktivnosti vulkana, menja boju, oblik ili se isušuje u zavisnosti od aktivnosti vulkana. Tri sata uspona uz svetla čeone lampe, obronci planine prekriveni izgorelom zemljom i oblačna tmina. Na vrhu smo bili čitav sat pre izlaska, počašćeni udarima vetra koji se prelamao preko kraterskih prevoja. Oblačno nebo i mrkla tmina. Vreme nije obećavalo.
Šćućureni posmatramo obrise Viljučinskog vulkana koji se veličanstveno uzdiže iznad horizonta i čekamo prve naznake jutarnjeg sunca. Nebo je na trenutak zaigralo, a potom se okitilo svetlosnim snopovima koji su se razlivali po mekanim oblacima. Niska izmaglica u dolini vulkana se obojila purpurom dajući pejzažu imperijalna znamenja, kao u stara vremena kada su carevi bili i bogovi. U nemom poštovanju upijamo prizor koji nas u isto vreme uvlači u sebe i duboko se usađuje u najlepša sećanja. Razoružani, potpuno se predajemo. Gospodar života, praćen kitnjastom ceremonijom, se predstavio izvirući iz okeana. Pred našim očima se otelotvorila Kamčatka – zemlja vatre i leda.
Osnovne činjenice
Kamčatka je poluostrvo koje se nalazi na dalekom istoku Rusije. Poluostrvo je dugo 1.250 km i ima površinu od 472.300 km². Leži između Tihog okeana na istoku, Ohotskog mora na zapadu. U blizini njene tihookeanske obale leži džinovski morski rov Kuril-Kamčatka, dubok 10.500 m.
Nešto preko 320.000 stanovnika je većinski koncentrisano u Petropavlovsku-Kamčatskom i Jeljizovu, a pored većinskih Rusa populaciju čini i autohtono stanovništvo Korjaci (oko 14.000) i Itelmani koji i danas praktikuju svoju šamansku religiju.
Osnova privrede je proizvodnja ribe, koja se zajedno sa morskim plodovima (rakovi, škampi, lignje, jastozi i dr.) izlovljava u udaljenim predelima Tihog okeana i delovima Ohotskog mora.
Na teritoriji Kamčatke postoje 3 rezervata priroda, 8 zaštićenih zona i 5 parkova prirode, a više od 100 mesta na poluostrvu je prepoznato kao spomenik prirode.
Seizmička aktivnost je velika, te su zemljotresi ovde potpuno uobičajeni.
Putovanje do Kamčatke
Uobičajen način za putovanje do Kamčatke je vazdušnim putem. Iako je Petropavlovsk-Kamčatski velika luka, ne postoji redovna putnička linija do poluostrva. Ne postoje kopneni putevi ili železnička veza. Nije ni čudno što meštani Kamčatku često zovu ostrvom.
Aerodrom se nalazi u mestu Jeljizovo koje je oko 20 km udaljeno od Petropavlovska-Kamčatskog. U sezoni postoje redovni dnevni letovi iz Moskve i većih gradova (Sankt-Peterburg, Vladivostok, Novosibirsk i dr.).
Iz Beograda se može stići avio-linijom do Moskve ili Sankt-Peterburga, a potom nekom od redovnih linija ruskih avio-kompanija do Petropavlovska-Kamčatskog. Preporuka je da se karte kupe nekoliko meseci unapred s obzirom na to da su letovi do Kamčatke u sezoni popunjeni, a cena astronomska.
Putovanje od Beograda do Moskve preko Istanbula traje oko 4,5 sata, a od Moskve do Kamčatke nešto više od 9 sati.
Putovanje na Kamčatki
Teško je samostalno putovati po poluostrvu. Sistem javnog prevoza praktično ne postoji, a za posetu većini lokacija je potrebna posebna dozvola. Nisu dostupne mape, a broj automobila koji se kreću dalje od najvećeg grada je izuzetno mali. Tu je i stalna opasnost od divljih životinja, posebno medveda.
Najjednostavniji način je priključiti se organizovanoj turi koja može biti planinarska/treking, fotografska ili klasična turistička tura. U zavisnosti od raspoloživog budžeta to može biti i tura koja obuhvata helikopterski prevoz uz panoramsko razgledanje vulkana ili odlazak na udaljene lokacije kao što je Kurilsko jezero, poznato po prirodnom mrestilištu lososa i velikoj populaciji medveda koji se goste obiljem ribe.
U turističkoj sezoni na poluostrvu je prisutan veliki broj turista, pa je poželjno obezbediti svoje mesto unapred.
Kada doći?
Najbolji period za posetu je leto, od početka jula do sredine septembra. U tom periodu su najbolji uslovi za pešačku, fotografsku ili turu posmatranja životinja.
Zimski period je dobar za ljubitelje zimskih sportova. Postoje čak i helikopterske ture koje prevoze „freeride“ skijaše na obronke aktivnih vulkana.
Jedna od zimskih atrakcija je i trka pasa. Svake godine u martu iz Esa kreće međunarodna trka psećih zaprega „Beringija” dugačka 2.044 kilometra.
Klima
Kamčatka ima hladnu kontinentalnu klimu sa kratkim i umereno toplim letima i dugim oštrim zimama. Oblast je poznata po obilju kiše, pa nije ni čudno gotovo neprestano prisustvo oblaka. Obilje padavina se javlja zbog zapadnih vetrova koji duvaju preko mora i donose vlagu koja se u susretu sa visokim vulkanskim planinama izdiže, kondenzuje i pada kao kiša ili sneg.
Prosečna letnja temperatura je oko 14˚C, a zimi duboko ispod nule. Tokom druge polovine avgusta dnevne temperature su bile prijatnih 18-21˚C, a noćne 12-15˚C. Od trinaest dana, tri su bila kišna. Leti temperatura može preći 30˚C, ali može i sneg padati u junu.
Živi svet
Na teritoriji Kamčatke raste oko hiljadu i četiristo različitih biljnih vrsta. U dolinama reka i na obroncima planina tipične su visoke trave, koje u višim predelima smenjuje grmlje i planinski pašnjaci. U proleće i leto pejzaž obiluje cvećem, a u šumama, koje zauzimaju oko četrdeset odsto celokupne teritorije, možete naći dosta šumskog voća: brusnice, borovnice, maline, ribizle i brojne druge bobice. Najčešća biljka u šumama je ermanska breza, koja se naziva i kamena breza.
Na Kamčatki živi 37 vrsta kopnenih sisara. Najopasniji predator je mrki medved, a ovde ih ima više od 20 hiljada. Kamčatski medvedi jedu malo mesa, više vole ribu. Leti uglavnom jedu bobice.
Na poluostrvu živi oko 220 vrsta ptica. Tu su galebovi, konjuge, pufini, crvenoliki kormorani, tisti, urije, orao belorepan, suri orao i mnoge druge.
Kamčatka je mesto najveće koncentracije lososa, pastrmke i drugih vrsta ribe na svetu.
Autor teksta: Nikola Vukotić, oktobar 2022.
Autor fotografija: Nikola Vukotić, avgust 2022, sva prava zadržana