U oktobru 2023. godine konačno sam otputovao na Sokotru, ostrvo koje sam godinama gledao na fotografijama i koje mi je, čak i na njima, izgledalo gotovo nestvarno. Ipak, fotografije me nisu potpuno pripremile za ono što sam tamo zatekao.
Sokotra nije klasično tropsko ostrvo. Nema luksuznih rizorta, uređenih promenada niti infrastrukture kakvu očekujemo na poznatim ostrvskim destinacijama. Umesto toga, tu su ogromne bele dine koje se spuštaju ka tirkiznom moru, surovi planinski predeli, pećine, lagune, kilometri gotovo praznih plaža i biljke toliko neobičnih oblika da pejzaž ponekad zaista više podseća na scenografiju naučnofantastičnog filma nego na mesto na Zemlji.
Ali upravo je u tome najveća privlačnost Sokotre.
Ostrvo koje je evoluiralo u izolaciji
Sokotra pripada Jemenu i najveće je ostrvo istoimenog arhipelaga, smeštenog između Arapskog mora i Roga Afrike. Dugotrajna geografska izolacija omogućila je da se ovde razvije izuzetno specifičan biljni i životinjski svet.
Više od trećine biljnih vrsta na Sokotri ne može se pronaći nigde drugde na svetu. Endemizam je još izraženiji kod reptila i kopnenih puževa. Zbog toga se Sokotra ponekad naziva i „Galapagosom Indijskog okeana“. Arhipelag je 2003. proglašen UNESCO rezervatom biosfere, a 2008. uvršten je na Listu svetske prirodne baštine. (UNESCO World Heritage Centre)
Ipak, statistika teško može da dočara ono što se vidi na terenu. Tek kada se nađete među desetinama stabala zmajeve krvi ili ugledate pustinjsku ružu koja raste gotovo direktno iz stene postaje jasno koliko je evolucija Sokotre krenula sopstvenim putem.
Drvo zmajeve krvi – simbol Sokotre
Ako postoji jedan prizor koji se najviše vezuje za Sokotru, onda su to šume drveta zmajeve krvi (Dracaena cinnabari).
Krošnja mu je gotovo pravilnog oblika obrnutog kišobrana, a kada se desetine ili stotine takvih stabala pojave na kamenitom platou, pejzaž dobija potpuno drugačiju dimenziju. Posebno rano ujutru ili pred zalazak sunca, kada se stabla pretvore u tamne siluete, teško je pronaći bilo šta sa čime se takav prizor može uporediti.
Ime je dobilo po tamnocrvenoj smoli koja izlazi iz stabla kada se kora zaseče. Smola je vekovima korišćena kao pigment, boja i u tradicionalnoj medicini. UNESCO ovu šumsku zajednicu opisuje kao jedan od najkarakterističnijih i najneobičnijih ekosistema Sokotre. (UNESCO World Heritage Centre)
Za mene je upravo boravak među ovim stablima bio jedan od glavnih razloga za putovanje. Fotografisati ih je zanimljivo i zbog toga što ne postoji samo jedna očigledna kompozicija. Svako drvo ima drugačiji oblik, a raspored stabala, planinski reljef i svetlost stalno menjaju pejzaž.
Neke od noći proveli smo upravo u takvom okruženju. Kada nestane poslednje dnevne svetlosti i ostanu samo obrisi neobičnih krošnji pod zvezdanim nebom, Sokotra deluje još udaljenije od ostatka sveta.
Pustinjska ruža – biljka koja izgleda kao skulptura
Drugi simbol ostrva je sokotranska pustinjska ruža, odnosno Adenium obesum subsp. sokotranum. Za razliku od drveta zmajeve krvi, koje svojom pravilnom krošnjom dominira pejzažom, pustinjska ruža izgleda kao da je neko veliki komad kamena pretvorio u biljku.
Njeno masivno, zadebljalo stablo služi za skladištenje vode i omogućava biljci da preživi veoma suve periode. Oblik gotovo nikada nije pravilan: stabla su nagnuta, uvijena i prilagođena stenama iz kojih rastu. Upravo zbog toga je gotovo svaka biljka drugačija.
Posebno sam imao sreće što sam neke od njih fotografisao nakon kiše. Kada siva i naizgled suva površina stabla pokisne, dobija toplije, gotovo zlatne tonove, dok okolne stene i vegetacija postaju intenzivnije. Taj kontrast je potpuno promenio izgled pejzaža.
Uz zmajevo drvo i pustinjsku ružu, na Sokotri raste čitav niz neobičnih endemskih vrsta, uključujući sokotransko „krastavac drvo“, različite vrste tamjana i brojne sukulente. Upravo kombinacija tih biljaka daje ostrvu njegov prepoznatljiv izgled. (UNESCO)
Detwah – laguna između planina i mora
Potpuno drugačiji pejzaž čeka na zapadu ostrva, kod mesta Qalansiyah.
Detwah laguna je ogromna plitka laguna odvojena od otvorenog mora pojasom belog peska. Sa grebena iznad nje vidi se čitava kombinacija tirkizne vode, peščanih sprudova, mora i golih planina u pozadini.
To je jedno od onih mesta koja se potpuno menjaju sa plimom, osekom i svetlošću.
Tokom dana tirkizna boja vode gotovo deluje previše intenzivno da bi bila stvarna, dok predveče reljef postaje zanimljiviji zbog dugih senki na pesku. Meni je posebno lepo bilo jutro, kada je svetlost bila mekša i kada je čitava laguna delovala mnogo mirnije.
Detwah nije samo fotografski atraktivna. Laguna je važan ekosistem morskih trava, riba i ptica i od 2007. nalazi se na Ramsarskoj listi močvarnih područja od međunarodnog značaja. (rsis.ramsar.org)
Bele dine Zaheka
Na jugu Sokotre nalazi se potpuno drugačiji svet.
Ogromne bele peščane dine Zahek izdižu se iz gotovo potpuno ogoljenog pejzaža, sa planinama na jednoj i Arapskim morem na drugoj strani. U zavisnosti od svetlosti, pesak prelazi od gotovo čisto bele do zlatne boje.
Za fotografa su posebno zanimljive kasno popodne, kada nisko sunce počinje da naglašava oblik dina. Ono što je tokom podneva gotovo ravna bela površina tada se pretvara u niz linija, senki i tekstura.
Mi smo ih, međutim, zatekli u nešto drugačijim uslovima nego što smo planirali.
Kada plan putovanja promeni ciklon
Putovanje na Sokotru podrazumeva prihvatanje činjenice da priroda ponekad ima drugačije planove.
Tokom našeg boravka ostrvu se približio tropski ciklon Tej. Umesto uobičajeno suvog pejzaža dobili smo veoma jak vetar, obilnu kišu i potpuno drugačije vremenske uslove. Ciklon je krajem oktobra 2023. pogodio Sokotru i istočni deo Jemena, donoseći snažan vetar i velike količine padavina. (yemen.iom.int)
Dva dana praktično nismo mogli da nastavimo planirano putovanje i morali smo da se sklonimo u Hadibo.
U prvom trenutku je, naravno, bilo frustrirajuće. Na ovakvo mesto se ne dolazi lako i svaki izgubljen dan deluje dragoceno. Međutim, kada smo ponovo krenuli, shvatio sam da nam je ciklon dao priliku da vidimo Sokotru u stanju u kojem je većina posetilaca nikada neće videti.
Pustinjske ruže bile su mokre, u udubljenjima se pojavila voda, nebo je bilo dramatično, a tragovi vetra i kiše bili su vidljivi svuda oko nas.
Na kraju je upravo taj neplanirani deo putovanja postao jedan od detalja kojih se najviše sećam.
Plaže bez hotela i ležaljki
Obala Sokotre je još jedno iznenađenje.
Na mnogim mestima kilometri belog peska završavaju se u vodi neverovatne boje, ali bez hotela, barova, ležaljki i praktično bilo čega što obično povezujemo sa tropskom plažom.
Shoab je jedan od najboljih primera.
Beli pesak, gotovo providna voda i surove planine u pozadini daju mestu potpuno divlji karakter. Čak i kada fotografija izgleda kao tipičan prizor sa egzotičnog ostrva, osećaj na terenu je sasvim drugačiji upravo zbog odsustva turističke infrastrukture.
I tu se možda najbolje vidi šta Sokotra jeste, a šta nije.
Ako tražite komforno ostrvsko letovanje, postoje mnogo jednostavnije destinacije. Ako želite osećaj da ste na mestu koje još nije potpuno prilagođeno posetiocu, onda je to sasvim druga priča.
Kako izgleda putovanje po Sokotri
Veći deo putovanja proveli smo u pokretu sa lokalnom ekipom koja je obezbeđivala vozila, šatore, kampersku opremu i hranu.
Neke noći spavali smo pored mora, neke u unutrašnjosti ostrva. Večera se spremala u kampu, a ujutru bi se sve ponovo spakovalo i putovanje nastavilo dalje.
Upravo mi se taj način putovanja na kraju veoma dopao.
Komfor je osnovan, ali zauzvrat se budite na mestima do kojih biste iz hotela morali satima da putujete. Za fotografa je to posebno važno — možete biti na lokaciji pre izlaska sunca i ostati sve dok poslednja svetlost ne nestane.
A kada nema gradskog svetla, noći su priča za sebe.
Ljudi Sokotre
Možda najmanje očekivani deo putovanja bili su ljudi.
Sokotra deluje izolovano, a zbog činjenice da pripada Jemenu mnogi pre putovanja imaju različite predstave o tome šta ih tamo očekuje. Moje iskustvo bilo je potpuno drugačije od većine tih pretpostavki.
Ljudi koje smo sretali bili su izuzetno otvoreni, radoznali i gostoljubivi. Život na ostrvu je jednostavniji i mnogo više vezan za neposredno okruženje nego što smo navikli u Evropi.
Na Sokotri se govori i soqotri, poseban južnoarapski jezik koji predstavlja važan deo kulturnog identiteta ostrva. (UNESCO)
Upravo kombinacija pejzaža i tog drugačijeg ritma života učinila je da Sokotru nisam doživeo samo kao mesto za fotografisanje.
Kako sam stigao na Sokotru
U vreme mog putovanja, u oktobru 2023. godine, praktična veza sa ostrvom bio je nedeljni let iz Abu Dabija. Iz Beograda sam prvo stigao u Ujedinjene Arapske Emirate i proveo dva dana u Dubaiju pre nastavka puta ka Sokotri.
Činjenica da je let tada saobraćao samo jednom nedeljno praktično je određivala trajanje putovanja — sedam dana ili nekoliko nedelja.
Putovanje i vizu organizovali smo preko lokalne agencije, koja je na ostrvu obezbedila i kompletnu logistiku.
Pošto se raspored letova i način ulaska na Sokotru menjaju, pre eventualnog putovanja svakako treba proveriti aktuelne informacije.
Da li bih se vratio?
Bez mnogo razmišljanja – da.
Mnoga mesta koja sam posetio bila su spektakularna, ali Sokotra pripada maloj grupi destinacija koje je teško uporediti sa bilo čim drugim.
Ne samo zbog drveta zmajeve krvi, pustinjskih ruža ili tirkiznih laguna. Najviše zbog kombinacije izolacije, surove prirode, jednostavnog života i osećaja da se nalazite na mestu koje još nije potpuno prilagođeno turizmu.
Sedam dana nije bilo dovoljno da upoznam ostrvo koliko bih želeo, posebno jer nam je ciklon uzeo deo vremena.
Možda je upravo zbog toga ostao još jedan razlog da se vratim.
Autor teksta: Nikola Vukotić, novembar 2024.
Autor fotografija: Nikola Vukotić, oktobar 2023., sva prava zadržana